Poems by Vera Stepanović

Επιμέλεια: Εύα Πετροπούλου Λιανού

BUĐENJE

    Buđenjem
    mojim jutros
    prazna tišina toči.
    Boli me
    poljubac zadnji
    što osta da zri na vratu
    i rosa ova bistra
    što rekom otvara oči.
    Jesen mi ova telom
    svira davnu sonatu.

    A ja ?
    Još čekam.
    Dođi.
    Ušetaj u tišine moje.
    Prošetaju crvenom zorom
    po okrajcima strasti.
    Osećam
    da će jutros
    ruke nežno mi tvoje
    po kosi ostatkom snova
    prosuti zvezdane cvasti.

MOJ BELI ŽDRALE

    Nekad poželim ždrale moj beli
    Da krenem tebi sve do beskraja.
    Do mesta u koje se duša seli
    I gde se nebo sa zemljom spaja.

    Krenem svanuće, ogrnem zoru
    I čekam od tebe obećan znak.
    Dan mi donese još jednu Boru,
    Put želje odnese sunčev zrak.

    Bol me rasteže, počinje rasti.
    Ne boj se. Jaka sam. Neću pasti.
    Čekaću. Još me snaga služi.

    Evo i čežnja počinje cvasti
    Kao bokori zemaljskih strasti.
    Moli anđela da dan ne duži.

MOJ PESNIČE

    Imam ja te
    dane lude.
    Pohode me iznenada.
    Ti pomisliše
    Sad je srećna
    pa ne vidiš reku tada;
    Što se bori
    sa hridima
    Po krvavom moru jada.

    Tad mi
    samo
    dobro dođu
    ispružene neke ruke,
    bilo čije;
    Da me vode
    na dokove svoje luke;
    Da ne čujem
    nikad više teške zvuke,
    od tišine,
    koja Brodi
    kroz grudi mi
    bolnim valom
    sa rimama u ritama
    otkanim sa teškim žalom.