Επιμέλεια: Εύα Πετροπούλου Λιανού
Iznad nedovršenog portreta žene,
besanih noći ostade povorka.
Razliše se tajne i sve uspomene
u tminu kazivanja duga i gorka.
Prašnjavi miris života se cedi
u noćne suze sa okusom stida.
A sećanje na nju osmeh mi ledi
i život iz korena srca mi kida.
Omamljen svim njenim čarima,
koračam nemo kroz krhotine noći.
Čežnja se razleva među stvarima
i oblicima, vernim mojoj samoći.
Popucaše snovi kao zid od stakla,
ropac im se samrtni oseća i čuje.
Bez dugova uđoh u sudnicu pakla
jer ljubav smrti ništa ne duguje.
S. Vuković
Omamljena tišinom aprilske noći,
dok Zemun beharom opojno miriše
još umorna nada, odnekud ćeš doći,
pod bremenom čekanja posustalo diše.
Sve je tako tiho. Grad odavno spava,
na škrinjama sna tama skida rezu.
Samo misli plove u prostranstva plava
da na jastuku tvome uspavanku vezu.
U ogledalu Dunava zvezde zaiskriše,
od mesečevih niti ispredam ti rime.
Prokapaše stihovi k’o aprilske kiše,
dok vetar i ja ti šapućemo ime.
S. Vuković
Posle mnogo godina bledih
od kada mi pogled vedrinom ne sja,
setih se majko tvojih vlasi sedih,
koje sam ti, čemernoj, darovao ja.
Znam da sam tio bio jedina nada,
u srcu me nosila sa znamenjem svetim.
Iz dubokog srama ne izlazim sada,
kad god tebe, majke da se setim.
I dok sam živeo u prividnoj sreći,
osipanje duše otpoče još tada.
Al’ nikad ti majko nisam hteo reći
jer dosta ti je bilo suza i jada.
Ni uzdahom nisam poželeo tuđe,
učiteljice moja najdraža,stara.
Bedno živim jer ne znam da uđem
u svet, prepun laži i prevara.
Okovan samoćom duša mi zebe,
u jesen života oproštaj tražim;
Što u tvome bolu ne bijah kraj tebe
da ti teške čase bar malo ublažim.
S. Vuković
U predvečerje starosti, umoran i sam,
kada me obuzmu mnoge dileme,
od rasutih krhotina brižno sastavljam
razbijeno ogledalo prošlosti neme.
Tišina u sobi postala je glasna
i poput oblaka lebdi iznad stola.
Niotkud se pojavi smela i jasna
želja za životom, bez tuge i bola.
Iz pozadine misli brižni šapat slušam
da razmrsim čvorove strahova i stida ;
Možda postoji negde srodna duša
što toplinom glasa mesečinu skida.
No, nije li kasno, za lutanja nova
kroz život, koji surovo melje,
tragati za zorom obojenih snova
tamo gde se smiruju vetrovi i želje ?
S. Vuković
Rođen sam 04.04.1956. u Kneževu, Republika Srpska. Do 1991 živeo sam u Novoj Gradiški. Profesor matematike. Poeziju pišem od srednjoškolskih dana. Izdao dve zbirke pesama i sada su pripremi i štampanju još dve. Živim i radim u Beogradu
